Goran Stanković: Serija o traganju jedne generacije za sopstvenim doživljajem uspeha
Seriju “Jutro će promeniti sve”, koja se sa velikim uspehom prikazuje na RTS-u (pon-čet, Prvi program, 22č), Goran Stanković potpisuje kao jedan od kreatora, scenarista i reditelj.
Goran je diplomirao režiju na Akademiji umetnosti u Beogradu, i odatle otišao u Los Anđeles, na master studije režije na Američkom filmskom institutu (AFI). Njegov kratki film „Raž”, koji je nastao u Americi, je nominovan za Oskara za najbolji studentski film.
Šta si tačno sve radio za seriju “Jutro će promeniti sve”? Piše da je cela priča donekle inspirisana upravo tvojm pričom i životnim putem. Dakle, šta je od tvoje životne priče ušlo u seriju? I, kako si razvijao generacijsku priču uopšte u seriji?
-Ideja za seriju je donekle isprovocirana mojim povratkom u Srbiju i konstantnim objašnjavanjem ljudima zašto sam se vratio, da li sam lud i jesam li sada ovde ili tamo, jer ljudima je izgleda dosta frustrirajuće kada ne mogu odmah da te stave u neki imaginarni okvir. Taj junak koji se nakon nekoliko godina života u Americi vraća je meni i koautoru serije Vladimiru Tagiću poslužio kao polazna tačka za ostalo. Brzo smo oformili i druge junake koji su, iako čine usku grupu prijatelja, dosta različiti po karakterima. Namera je bila da kroz te likove ispričamo sve lične doživljaje života u Srbiji kad zakoračiš u trideste. Ako nemaš stalni posao, kad ćeš? Ako si devojka, kad se udaješ, ako si singl, zašto si? Hteli smo da vidimo da li postoje alternative za sve te norme koje su se nametnule da definisu da li je neko uspešan i srećan danas. Pokušali smo da istražimo da li možda postoji neki drugi način da se osećaš ispunjeno, a koji ne spada u ove društveno prihvaćene. Ukratko, serija govori o traganju jedne geneacije za sopstvenim doživljajem uspeha.
Zašto si se vratio iz Amerike?
-Prvo moram da kažem zašto sam otišao, a otišao sam kako bih dalje napredovao, kako bih se usavršavao. Kada sam završio master studije i nakon toga proveo dve-tri godine u vakumu, shvatio sam u jednom trenutku da više ne napredujem i da sam počeo da stagniram. Vratio sam se jer ovde mogu da se bavim onim što umem i želim da radim. Obe odluke koje sam doneo, prva da pre sedam godina odem za Ameriku i druga da se sada vratim, su za mene podjednako ispravne.
Kakvi su ti se putevi otvarali u Americi?
-Kada sam kao klinac odrastao uz filmove Skorsezea, Kjubrika, Kopole, posle Tarantina normalno da sam tada želeo da ukoliko se budem bavio filmom to radim tamo gde i oni. Međutim, dok sam ja stigao tamo, stvari su se malo promenile, nit su ti ljudi više pravili takve filmove, nit su takvi filmovi više bili traženi. Prvo mi je trebalo vremena da mi se ta iluzija raščisti, a onda sam shvatio da ukoliko hoću tamo da stvaram, treba da stvaram ono što oni misle dažzele da vide. Nešto što ja nisam imao u sebi, što očigledno nije bila moja priča. Kad sam to prihvatio, bilo mi je mnogo lakše da sve sagledam i odlučim da želim da budem tamo gde mogu da pričam svoje priče i budem u skladu sa sobom. Iako je sve počelo obećavajuće, kad mi se na prvom rođendanu u Los Anđelesu pojavio Kventin Tarantino, koji nam je tada ispričao da je pokušao da upiše AFI, moju filmsku školu, ali ga nisu primili.
Serija „Jutro…“ je veoma zahtevna produkcijski. Koliko ti je vremena i energije trebalo da se izboriš za tu i takvu seriju? Jel’ bilo prepreka na tom putu? I jeli nešto prošlo mnogo lakše nego što si pretpostavljao?
-Ovo je definitivno najveći i najzahtevniji projekat na kojem sam do sada radio. Prvo je trebalo koncipirati celu seriju, likove i radnju rasporediti na 40 epizoda koje su bile uslov RTS-a za ovaj format. Zatim zajedno sa piscima napisati i nadgledati tih 40 epizoda. Zatim naći preko 350 lokacija i 220 glumaca, pa potom snimati 122 dana bez duze pauze. Uporedo se montiralo, jer je naše snimanje završeno pre tri nedelje, a emitovanje već kreće 8. oktobra. Tako da ta trka sa adrenalinom traje već skoro godinu i po bez prestanka. Velika podrška u celom projektu zajedno sa celim timom je producent Snežana van Hauvelingen, koja je moja generacija sa Akademije umetnosti i sa kojom radim u tandemu još od svojih studentskih filmova.
Film je najskuplja igračka u umetnosti, često nedostižna i za najtalentovanije… Da li te je strah budućnosti u kinematografiji, naročito ovakve kakva je naša?
-Moja deviza je da ne radim protiv sebe već da izbacujem i delim ono što se iskreno u meni događa i do sad je to funkcionisalo, uprkos svemu. Videćemo.
Ima li rad u Srbiji bilo kakve prednosti u odnosu na Ameriku?
-Ovde ste na svom terenu, povezani sa pričama, ljudima i dnk čiji ste deo. To ima svoju snagu jer osećate neku pripadnost. Tamo su mnogo bolji uslovi za rad i ako se kockice sklope, imate šansu da napravite nešto visokog kvaliteta. Mislim da samo zavisi u kojoj ste fazi u životu i šta vam je u kom trenutku bitno. Obe opcije su mi podjednako bliske.
Šta ti je sledeće u planu?
-Spremam svoj dugometražni film.
Gde vidiš sebe za 10 godina?
-Da sam na to pitanje odgovorio pre 10 godina sigurno bih promašio ovaj trenutak gde sam sad. Tako da samo korak po korak, sad sam tu gde sam i dobro mi je.