STERIJINA NAGRADA ZA TEKST DRAME “KRETANJE“ DIMITRIJU KOKANOVU – DIPL. DRAMATURGU AKADEMIJE

Sterijinu nagradu za tekst savremene drame dobio je Dimitrije Kokanov, dipl. dramaturg Akademije umetnosti u Beogradu, za “Kretanje”, u izvođenju Novosadskog pozorišta.

Dimitrije Kokanov je dramaturg, pisac i scenarista, stalni dramaturg Ateljea 212, dobitnik nekoliko nagrada za pisanje, jedan od scenarista serije “Jutro će promeniti sve”, ove godine stigao je na Sterijino pozorje kao koautor projekta “Lonelly Plllanet” i autor teksta “Kretanje” za koji je dobio Sterijinu nagradu, najvažniju nagradu ovog festivala koji slavi savremeno domaće dramsko pisanje.

O fenomenu usamljenosti kao novoj normalnosti Dimitrije, između ostalog kaže:

“Kako pozorište može da interveniše u pojedinačna osećanja samoće i usamljenosti, to je zaista široka tema, sigurno da može, ali verujem da može i da produbljuje ovo osećanje kao i svaki drugi društveni okvir. Nesolidarnost, nerazumevanje, diskriminacija… Postoje različite manifestacije međuljudskog ponašanja koje izazivaju i održavaju osećanje usamljenosti kod pojedinaca, kod svih nas na različite načine, i izvan pandemijskih i pozorišnih okvira. 

Pozorište ima snagu da komunicira sa određenom grupom ljudi. U tom smislu sigurno može da, kako to kažete – demontira određene strahove. Takođe, pozorište može da montira, možda ne baš strahove, ali svakako može da montira nezadovoljstvo”.

Kokanov istiće da je pozorište prostor javnog govora i da bi trebalo da podrazumeva preuzimanje odgovornosti za korišćenje mogućnosti komunikacije. On kaže da potencijal  postoji i da je mnogo sposobnih, pametnih, kreativnih, obrazovanih i vitalnih autora koji se bave izvođačkim umetničkim praksama.

Na pitanje da li je pozorište tokom pandemije stradalo kao mesto gde se neguje “sloboda misli” – iako se čini da je to ozbljno propala fraza, Kokanov navodi da pozorište, kao kao i svaka druga umetnička praksa nije, i ne može da bude suvišna.

“Pozorište je sposobno da promišlja sebe u različitim okvirima i situacijama. Nije pozorište samo scena kutija, kokteli na premijerama itd, jeste i to naravno, ali to je već duga tradicija pozorišta i vrlo verovatno da će se ono u jednom trenutku vratiti u taj vid postojanja. Ali dok se to ne dogodi ne treba samo da žalimo za tim nego da iznalazimo druge moguće modele pozorišta. Pozorište živi, kao što čovek živi.” 

U opšte prihvaćenom uverenju skučenosti prostora i nedostatka vremena, naš dramaturg uverava da se umetnost  može i uvek se stvara u nekim, svakako različitim prostorima, i uvek u nekakvim, različitim vremenskim okvirima i različitim kontekstima. Umetnost će na te paramentre, na te kontekste i odgovoriti.