MILOŠ RADIVOJEVIĆ – PROFESOR EMERITUS AKADEMIJE UMETNOSTI U BEOGRADU ODRŽAO PREDAVANJE NA ISTORIJI SRPSKE KINEMATOGRAFIJE

 
Miša Radivojević – profesor emeritus održao je predavanje u okviru predmeta Istorija filma studentima Akademiji umetnosti u Beogradu i sa njima podelio svoje inspiracije, stavove i umetničke težnje.
 
Predavanje je upriličeno posle zajedničkih projekcija odabranih filmova Miloša Radivojevića: „DEČKO KOJI OBEĆAVA“ (1981), „NI NA NEBU NI NA ZEMLJI“ (1994), „OTVORENA VRATA“ (TV – 1 epizoda) (1995), „ODBAČEN“ (2007), „KAKO SU ME UKRALI NEMCI“ (2011), „ŽIVETI KAO SAV NORMALAN SVET“ (1983), i „UNA“ (1984).
 
 

U toku tročasovnog susreta sa studentima I godine studijskih programa Filmske i TV režije i montaže i Fotografije i kamere; i studentima III godine studijskih programa Glume i Fotografije, prof. Radivojević provokativno je odgovarao na pitanja studenata. Posebno je otkrio svoj odnos prema subverzivnosti u filmu i uputio na trag autorizovanja umetnosti:

• Prema filmu treba da se odnosite kao prema nečemu što je zrelije nego vi. Morate pažljivo da se bavite značenjima. Postoji rekvizitarijum za svaku umetnost. Lepote i znanja. Vi poznajete taj ambijent, korpus umetnosti, ali sve se malo izlizalo. Sve već toliko liči jedno na drugo, uniformno, kliše. Vaš zadatak je da bežite od toga. Salto utrenirate. Svetlo naštelujete. A vi, iz sebe??? Naši magacini emocija su ogromni. A kako da otkrijete svoju vlastitu osećajnost? Morate da budete otvoreni prema sebi – dublje, kritičnije, bez stida. To nije pornografija, već emotivno razgolićavanje – ne pred svima – intimno otvaranje. Ima stvari koje ne mogu da se kažu rečima. Zapravo glavne stvari ne mogu da se kažu rečima. Nemi film.

• Morate da gledate funkcionalno korišćenje boje. San je uvek crno-beli. Kažu da oni koji mnogo sanjaju zapravo su bliži šizofrenom. I novi će film biti crno-beli. Crveno su akcenti (crveno voće… tek kasnije sam otkrio siromaštvo). Šta dobijam ukidanjem kolora? Ranije je belo bilo samo dezinfekciono, crveno – zastava… Crkva je jedina bila drugačiji svet – vitraži – boje. Meni rediteljski treba ta sepija. Čovek mora da se odredi i onda to zahteva u fotografiji. To je veliki zadatak.

• U filmu je sve svetlo. Kadriranje, kompozicija, … sve je to stvar konvencije. To se uči. Ali svetlo! Nebrojeno kombinacija, a samo 2 izbora – sjajno! Šta je Mona Liza? To je stav. Ima mnogo boljih slikara od Leonarda, ali on je napravio to lice za večnost. Uzmite flamansko slikarstvo, sve je stvar svetla.

• Uvek sebe pogledajte iz ugla autora (glumca, snimatelja, reditelja, …). Subjektivna vizura je jako dragocena. U hororu je to, na primer, prednji plan neoštar, prizor sa zadnjeg prozora, vidimo realno razloženu sliku, a onda prizor neočekivan – ko to gleda?!?

Koji Vam je najdraži film?

• Ne plašim se da kažem, ali se plašim kako će moji drugi filmovi da reaguju! Kao što rekoh, ja svoje filmove ne gledam, moje namere su bile uvek dobre, bio sam čestit prema filmovima, nisam pravio režimske ustupke. Znao sam da moram da zaratim s osrednjim uspesima. Nemojte se nikad pravdati!!! Kad krenete da radite, to je opravdanje! Nema povratka. Nekad su me pljuvali – nisam zbog toga patio. Dobijao sam nagrade i priznanja – to me nije ponelo. Kad uradite – vi ste izloženi. Morate se suočiti! Imate filmove gde poginete, a sve se raspadne… To je to u umetnosti. Sumnja, ograničenja… ne može svako delo da bude veliko. Treba ti jedno nešto. Sreća je vrlo važna, publika… ali je sve deo igre. Cenite neuspeh!!! To boli, pa šta! A kad vas hvale, budite jako oprezni! Istražite sebe i najobičnije stvari vidite i prikažite na neobičan način – kradite vlastitu osećajnost i prikažite se ne dirigovanim na dosetkama, nego unutrašnjim težnjama.

 
fotografije: Leon Pešaković