PROSEČNOST NIJE ODLIKA GLUME, LUDOST PONEKAD JESTE, A POSEBNOST JESTE UVEK
INTERVJU
Apsolvent glume na Akademiji umetnosti, Boris Mitrović iz Umaga, protagonista jedinstvenog dokumentarnog filma “Najvažniji dečko na svetu”, sa kojim je bio specijalni gost na festivalu filmske glume u Mostaru 2017. godine, govori o svojim počecima, svom putovanju do upisa na fakultet, usponima i padovima koje nose mladalački zanosi, predstavama “Galeb” i “Medved”, o svojim kolegama i profesorima.
Od malena samo i isključivo želiš da se baviš glumom. Šta je to što tinja u detetu i nagoni ga da kod sebe prepozna svoje buduće zanimanje još dok je tako malo?
Vodim se onom vrlo poznatom činjenicom da svaki čovek ima svoju svrhu i da čovek ne sme lutati po svetu bez cilja, jer je svakome nešto dato. Životu treba dati smisao, jer život bez smisla je kao i cvet bez vode. A da li će pojedinac uspeti u svom naumu zavisi o jačini karaktera, o volji, radu, snazi, ali i resursima. Ukratko, zavisi o njemu samom.
Svoj životni poziv prepoznao sam u ranoj životnoj fazi. Još kao malo dete sam voleo da usvajam, a onda i pokažem ljudske osobine, dobre kao i one loše i da ukazujem da postoji bolji put, put bez zlobe, ljubomore. Kućni odgoj i gotovo potpuna sloboda životnih odabira ključni su da se dete razvije, da bi kao mlad čovek odlučilo čime želi da se bavi. Mnogo je bitna podrška koju umetnik treba da ima u toku svog životnog i umetničkog ostvarivanja. Gluma je jedan jako specifičan, drugačiji i neobičan poziv. U glumi i umetnosti, čovek tu “crtu” u sebi ili ima ili nema, a kroz obrazovanje će je uobličiti, unaprediti i obogatiti. Onda u nekoj životnoj dobi počinje da tinja “žar” , zajedno sa pitanjima: zašto ja toliko to volim, zašto ja moram da se bavim time, koji je moj cilj, šta ja želim tim zanimanjem da kažem?
Da li imaš utisak da se kao glumac ostvaruješ iznova i iznova kroz svaki novi lik, ili da ti gluma donosi da ostvariš više potreba?
Kroz glumu se napreduje ceo život. Glumac uči dok je živ. Svaki novi lik je novi život. Glumac ima hiljade života. Ja recimo od svakog lika uzmem uvek ono što je dobro i tako se nadograđujem kao čovek. Prelep posao. Kad god hoću, budem neko drugi. Razne su potrebe koje su mi se javljale i pomogle da odaberem svoje zanimanje. Imam potrebu da stanem na scenu i kažem istinu, da se emocionalno i mentalno skinem i ukažem na neke probleme, potrebu da volim na bilo koji način, a mora da se voli, da pokažem ljudske mane i emocije koje skrivamo i da pokažem da to nije nešto loše, da istražujem taj čarobni poziv,i najzad imam potrebu za umetnošću, za kvalitetnim životom, za stvaranjem!
Da bi jedna mlada osoba sebe ostvarila treba da odabere jednu bitnu stavku u životu na putu do životnog poziva- a to je obrazovanje! Škola! Fakultet!
Dokumentarni film rediteljke Tee Lukač “Najvažniji dečko na svetu” govori o tebi kao mladom umetniku i najvećem fanu Justina Biebera na Balkanu. Kako je rediteljka došla do tebe? Kako si se ti izdvojio u odnosu na ostale fanove?
Rediteljka je objavila konkurs, gde je po svom kriterijumu odabrala protagonistu filma kao i ostale likove. Imao sam jaku priču iza sebe. Pokazao sam da čvrsto verujem u svoje snove, ideale i stavove i čvrsto stojim iza svakog svog rada. Duboko verujem i u Justinovu priču, u njegov put, rad, san i uspeh. Rediteljki sam se svideo kao osoba, kao umetnik i odabrala me je da budem protagonista u njenom, sada već nagrađivanom, filmu koji obeležava jedan jako zanimljiv period mog života dok još nisam upisao Akademiju, a i prekretnicu u mom umetničkom radu.
Bio sam i gost na raznim filmskim festivalima i jako je inspirativno upoznate svoje istomišljenike. Osvojili smo i dve nagrade za najbolji dokumentarni film. Na DNR filmskom festivalu u Beogradu gde nam je nagradu dodelio Filmski Centar Srbije i na Baneff filmskom festivalu u Švedskoj. Sve se može kad se veruje.
Kada je počelo snimanje ti si već bio poznat u krugovima Beliebera, šta više već si imao menadžera koji je pratio i usmeravao tvoju popularnost. Kako si uočio da je bilo potrebno da angažuješ menadžera?
Kada nešto volim i kada u nešto verujem, onda to traje ceo život. Organizovao sam prvo okupljanje Beliebera u Hrvatskoj gde su svi Belieberi bili slobodni bez predrasuda, uživali i pevali njegove hitove. To je odjeknulo jako brzo, pa sam se organizovao da više pričam sa mladim ljudima koji imaju svoj cilj i san, a društvo ih osuđuje i sputava, pa smo se družili i bio sam im “duhovna snaga” i potpora. Nije bilo potrebe da menadžer usmerava bilo šta, ja sam to radio jer to volim i jer sam uvideo da mladim ljudima punim snova treba podrška. Pronašao sam se u njima i oni u meni.
Da li je predvodjenje grupe fanova jedne svetske zvezde bilo način da promovišeš sebe ili da promovišeš svetsku zvezdu koju toliko ceniš?
Film, okupljanje fanova ili bilo šta što je vezano za Justina, nije bilo u cilju mog promovisanja. To sam isključivo radio zbog ljubavi i poštovanja prema Justinu Bieber-u, jer je svojim nastupima i pesmama pomogao meni i mladima diljem sveta da pronađemo svoju svrhu i da čvrsto verujemo u svoje snove. Jer, snovi su ostvarivi!
Da li si u nekom trenutku Justinovim fanovima postao zamena za lik kojem se svi divite, a istovremeno vrlo adekvatna zamena, jer si i ti podjednako fan kao i svi oni. Na koji način si ti bio transportar energije, ljubavi i umetnosti Justina Biebera?
Kada je Justin postao svetska zvezda, kada je tek počinjao, muškarci koji su javno rekli da se dive njegovom radu i da ga slušaju, bili su omalovažavani, vređali su ih i ismejavali. Čak sam i ja to prošao. Nisam odustajao od njega, nego sam se još više divio njegovom radu. Mnogo poruka podrške su mi stizale na društvenim mrežama od strane Justinovih fanova. Postao sam neko koga su Belieberi štitili od zlih jezika. Onda sam počeo da podržavam sve fanove koji su prolazili ono što sam ja prolazio. Davao sam im podršku i pričao sam sa njima. Upoznao sam dosta Beliebera na okupljanjima, najzad najviše podrške sam dobio kada sam snimio film “Najvažniji dečko na svetu”. Verovatno, oni u meni vide sebe. Samnom mogu pričati otvoreno i o svemu, a zajedničkih tema imamo mnogo.
Kada si snimao film sa Teom Lukač imao si više od 20 godina. Zašto do tada nisi probao da upišeš glumu, premda si se uveliko bavio javnim poslom kao voditelj svečanosti, amaterski glumac i učesnik show programa?
Kada sam završio srednju školu imao sam fazu pronalaženja sebe. Hteo sam da učim najbolju školu, da učim od najboljih profesora iz te oblasti. Analizirao sam i pomno proučavao gde mogu da dobijem sve to što sam zamislio.
Naravno, to mogu da dobijem kod najboljeg glumca i profesora Nebojše Dugalića. Položiti prijemni ispit i “upasti” u klasu takvog vrsnog umetnika bio mi je zadatak broj 1!
Spremao sam se dugo sa glumcima i čekao sam taj veliki trenutak kada je profesor Dugalić primao novu klasu. Tri godine nakon srednje škole, a nakon drugog pokušaja, uspeo sam da položim prijemni i ostvarim svoj veliki san.
Apsolvent si glume na Akademiji umetnosti u Beogradu. Koliko je Akademija promenila tvoj odnos prema glumi?
Akademija je mnogo promenila moje mišljenje o glumi. I verujem da je svakom studentu glume, promenjeno mišljenje o tom poslu nakon upisa na fakultet. Naravno, pozitivno! Na Akademiji se “čistimo” od amaterizma, a učimo profesionalizmu. To je jedan jako važan ali bolan proces.
Tek kada sam upisao glumu, shvatio sam ono o čemu su umetnici pričali da je gluma jedan od najtežih poslova. Fakultet i profesori su nam pomogli da pronađemo sebe, steknemo njihovo poverenje, damo njima naše poverenje, oni neguju naš dar i usmeruju nas na pravi, profesionalni put. Najvažnija stvar u školovanju jeste profesor. Najveći dar i najveća privilegija u našem poslu kroz školovanje jeste imati dobrog pedagoga. Profesor Dugalić je između ostalog, vrstan pedagog koji nas je učio o svemu. Ne samo o našem poslu, već i o vrednostima u sebi. O unutrašnjem stanju duha, o prihvatanju sebe i suštinskog našeg bića. Tokom školovanja bio nam je prijatelj, profesor i otac. Uvek je tu za nas kao i mi za njega.
Svi smo morali da imamo savršene vežbe, da radimo na časovima sa 150% i iznutra da izgaramo za glumu i svoje likove koje igramo, kao što gluma i ti likovi izgaraju za nas i vape da ih igramo iskreno. Čas glume nam je znao trajati i više od 10 sati u jednom danu. Rad, red i disciplina.
Hteo sam najbolju školu glume u regionu i dobio sam je!
Da li se izmenio tvoj odnos prema komediji koja je bila tvoj omiljeni žanr s početka karijere i na koje načine je Akademija uticala na tvoje umetničko sazrevanje?
Veoma sam napredovao i u komediji koju sam voleo i koju ću uvek voleti. Volim sve što je neobično, drugačije i teško. Igrati komediju je najteže u našem poslu. Profesorova škola glume me je naučila da usmerim svoj talenat za komediju, a i dramu u pravom smeru, ozbiljnom smeru, bez suvišnosti, bez “šmiranja”. Ako napreduješ u komediji, bez problema ćeš napredovati i u drami. Svaka drama, kao i u životu, može da bude komedija. Zato je bitna škola i obrazovanje! Bez škole, nema ništa.
Kod nas nije uobičajno da glumci, posebno mladi glumci imaju menadžera ili agenciju koja ih zastupa. Koliko bi ta vrsta poslovanja bila dragocena za glumce?
Moj menadžer nema ulogu da me zastupa u javnosti ili da me prijavljuje na audicije, već me savetuje, usmerava, finansijski i moralno podržava i stoji iza mene i mog svakog projekta. Gospodin Đuro je jedan veliki pedagog koji prepoznaje prave vrednosti. Planovi koje imamo zahtevaju da pored mene bude jedan ovako moćan čovek u svakom segmentu.
Zajedno sa svojim koleginicama sa klase si napravio i pozorišnu predstavu “Medved”. Zanimljivo je to što ste sami radili i režirali tu predstavu a neke delove ste radili i na drugoj godini studija?
Da, deo “Medveda” smo radili na drugoj akademskoj godini i to se pokazalo kao vrlo kvalitetno izvođenje pa smo po završetku fakulteta došli na ideju da napravimo celu predstavu, naravno drugačiju. U predstavi samnom igraju koleginice Ana Jovanović i Milica Burazer.
U predstavi se ponavlja jedan deo koji smo koleginica Ana i ja radili sa profesorom tokom studiranja. Igrali smo u pozorištu “Dadov”u Beogradu, u kulturnom centru “Čukarica” isto u Beogradu, u Narodnom pozorištu u Kikindi i u pozorištu u Umagu, u Hrvatskoj. Usledilo je puno obaveza, pa smo napravili stanku.
U predstavi “Galeb”, nastaloj u produkciji Akademije umetnosti, igraš lik Konstantina Gavriloviča Trepljeva. Kako si spremao tu ulogu?
Igrati Trepljeva je izuzetna čast i privilegija. Isto tako je to i jedan jako zahtevan zadatak i jako veliki zalogaj. Ne zato što je on pored Nine glavni lik u delu, nego zato što je on kompleksna ličnost, komplikovan u svojoj jednostavnosti. Nije ga lako dešifrovati. Godinama sam pokušavao. U prvoj godini sam ga igrao u drami a sada ga igram u komediji. Godinama mi stoji u glavi kao nerazjašnjen lik koji uporno pravi grešku za greškom, a nude mu se lakši i bolji putevi samo on to ne vidi. Koliko sam samo puta sam sebe uhvatio u svađi sa imaginarnim Trepljevom gde mu objašnjavam da ne treba “umirati” OD ljubavi nego ZBOG ljubavi, da ne treba dopustiti da te ljubav zaslepi, nego se boriti sa njom i “smestiti” je u granicama normale.
Nakon glavnih priprema, kada se stvori pozorišna predstava, vrlo bitan segment u pripremi uloge jeste “individualna priprema”. Imam svoj ritual pre izvođenja gde sam u zatvorenom prostoru i živim život lika kojeg igram.
Doneo sam ga u sklopu novog, inovativnog tumačenja velikog Čehova. Ponosan sam na predstavu kao i na moje kolege što smo uradili nešto drugačije, nešto bolje. Asistent na predstavi nam je bio profesor Milan Nešković.
Igrali smo “Galeba” u Ateljeu 212 tri puta, u Somboru na festivalu “Art okupacija”, na Mećavniku na Jesenjem festivalu reditelja Emira Kusturice, a sada igramo u Beogradskom Dramskom pozorištu 24. Januara 2017. u 20.30h pa dodjite!
Da li ljubavi koje susrećemo u ovoj drami, a nadalje i likovi koje susrećemo u literaturi generalno, poseduju neki zajednički sadržalac sa ljubavlju i opčinjenošću poznatom ličnošću? Koliko nas, zapravo, ljubav zaslepljuje, a koliko nas obogaćuje?
Ljubav nas obogaćuje! Jedan od mojih glumačkih uzora čuveni Leonardo Di Caprio rekao je da verovati u ljubav, biti spreman da odustaneš od bilo čega zbog ljubavi i biti spreman da rizikuješ sve zbog nje je krajnja tragedija. Ali ne smemo dopustiti da nas ljubav obuzme, treba ostaviti sa strane malo zdravog razuma. Ljubav je jedna vrsta tragedije, hteli mi to ili ne.
Tvoj menadzer finansira tvoje studije, ne bi li te posle Akademije podržao na putu za Holivud. Da li su ti planovi i dalje aktuelni, da li su realni i koliko iskustvo sa AU doprinosi i menja tvoje životno usmerenje?
Moj menadžer i moji roditelji mi pružaju podršku u svakom segmentu. Bez okolišanja i skrivanja, postavili smo si glavni cilj nakon svih “manjih” ciljeva, a to je Hollywood. To je plan koji je i aktuelan i realan. Radimo na tome. To mi je san jer ja na tom mestu vidim umetničko, glumačko i filmsko čudo i želim da budem deo toga, ali ne i samo toga. Glumac igra po celom svetu. Čovek mora da si postavi u životu najveći cilj da bi ga polako počeo ostvarivati. Iskustvo sa Akademije će mi dosta pomoći. Akademija me spremila, naučila i rekla: “Tvoj je svet”
Šta planiraš kada diplomiraš na Akademiji umetnosti? U Ameriku, Evropu…?
Neću još da otkrivam gde ću ići, ali mogu da vam kažem da idem daleko, puno dalje od Evrope, negde gde ću da klešem svoje glumačko znanje. Idem da nastavim svoje obrazovanje. Mislim da u svetu treba mnogo glumaca koji se izdvajaju od većine, onih koji u svakom svom izvođenju donose posebnost. Mnogi nekako izlaze isti, jednolični, sumorni.
Većina mladih glumaca grabe projekte već tokom studiranja što nije dobro, jer ih gledamo kako se vrpolje u svom neznanju, pa i gledaocima bude neugodno gledajući ih. Prosečnost nije odlika glume, ludost ponekad jeste, a posebnost jeste uvek.
I na kraju, gde je danas Justin? Gde danas gajiš ljubav?
Justin je tamo gde je i ljubav. U srcu.