Održana promocija knjige ONAJ STARI BEOGRAD Milana Аokovića

Knjiga “Onaj stari Beograd” svoje prvo objavljivanje doživela je 1994. godine u izdanju Srpske književne zadruge, a 15 godina kasnije njen život obnavljaju Fond “Milan Аoković” i KIZ “Altera” iz Beograda. U pitanju su memoari Milana Аokovića – dramskog pisca, romansijera, prevodioca, upravnika prestižnih beogradskih pozorišnih kuća, upravnika Kolarčevog narodnog univerziteta i prvog predsednika Skupštine Vukove zadužbine – koji obuhvataju period od njegovog rođenja do Drugog svetskog rata. Delo “Onaj stari Beograd” ne samo da predstavlja uzbudljivo svedočenje o predratnom životu prestonice, već i umetnički doživljaj duha vremena koji su oblikovali: Desimir Blagojević, Dobrica Milutinović, Karađorđevići, Stepa Stepanović, Miloš Аurić, Slobodan Jovanović, Branislav Nušić, Jaša Prodanović, Aleksandar Belić, Raša Plaović, Milan Predić, Milan Rakić, A1anka Stokić, Ivo Andrić, Milan Grol, Mihailo Petrović Alas i mnogi drugi.

Predstavljajući Milana Аokovića, Milovan Vitezović, pisac i profesor Filmskog i TV scenarija na Akademiji umetnosti, rekao je sledeće:

"Milan Аoković je rođen u Beogradu 1908. godine u ondašnjoj Gospodskoj ulici. On je njom prohodao gospodskim korakom. I ona mu je bila prirođena za ceo životni vek. A kada je Beograd ostao bez imena Gospodske ulice, Milanu Аokoviću, književniku i kulturnom junaku srpske prestonice, sve ulice u njoj, u kojima je stanovao, stvarao i radio ili zalazio makar samo jednom, postale su gospodske ulice. Spadao je u retki red prve gospode, u kojima je Beograd dosezao vrh svoga gospodstva, jer ga oni i oličavaju.

Milan Аoković je na licu imao onaj neprekidni osmeh u čudnom prosjaju kojim se ljudi raduju jedni drugima pri susretima i sa kojima se najiskrenije bez zadnjih misli od srca pozdravljaju. Beograđani koji su ga znali sa neizmernom radošću su ga i u samom prolazu pozdravljali. Oni koji ga nisu znali srećom ne znaju ni koliko nisu imali sreće. Verujem da su mu se i drvoredi ovog grada radovali. Isto verujem da je on nagnut nad papirom, ispisujući svoje drame, tim prosjajem dočekivao svoje junake i da su mu se i oni time otvarali, postajući neposredni i iskreno uverljivi. Milan Аoković je zaista dobri gospodin Beograda koji je poznavao njegov duh koji ga je otelotvoravao. Tim duhom je ispunio stranice ove knjige, koju možemo nazvati ne samo piščevim memoarima, odnosno delom memoara, nego i memoarima beogradskog duha od vremena protesta protiv aneksije Bosne i Hercegovine do Drugog svetskog rata posle koga je beogradsko neposredno gospodstvo zamenjeno dekretnim drugarstvom.

Dakle, ovo su memoari jedne epohe. Milan Аoković se družio sa epohom i postao epoha, uviđamo sa zadovoljstvom čitajući ovu knjigu. Znao je stariju istoriju Beograda, živeći u njemu živeo je i stvarao kulturnu istoriju svoga doba, neposredno i neodoljivo. Prema svome gospodstvu, pa i prema krugovima u kojima je živeo, Milan Аoković je našao sebi družbenicu koja je morala biti Divna i dušom i izgledom koja će uz njega izazivati samo divljenje. Divna je bila prvosveštenica u beogradskom narodnom hramu boginje Talije, ostala je prvodružbenica kada je boginja postala drugarica Talija. I kada je dekretom postao drug Milan Аoković je ostao gospodin među drugovima. Postao je spona epohe. Kao što se s poštovanjem i divljenjem družio sa Bogdanom i Pavlom Popovićem i Slobodanom Jovanovićem uživajući u njihovom dostojanstvu, potom drugovao sa Ivom Andrićem i Milanom Bogdanovićem, tako je dopuštao nama dolazećima da sednemo sa njim i da se saživimo u njihovom dostojanstvu.  Kao što se u svome gospodstvu nije klonio gospodske prestoničke boemije, tako mu nije bila mrska ni nova drugarska boemija. Nije odvajao Tina Ujevića od Branislava Petrovića, Drainca od Branka V. Radičevića, Simu Pandurovića od Steve Raičkovića, Vinavera od Vaska Pope, Gecu Kona od Save Lazarevića…

Mi danas uviđamo da je ceo njegov život jedna velika zadužbina.”