Premijera predstave "Jazbina" Mladena Lukeševića

Predstava Mladena Lukeševića aktivno poziva na kritički dijalog i zajedničko promatranje zametka naše svakodnevne i istorijske stvarnosti, predmeta neobjašnjive nostalgije i obesmišljenog očekivanja drugačijeg dana. Dramski svet ovog mladog umetnika potiče odozdo – sa zemlje, svedočeći o konačnom krahu ideje progresa, dobu kada više ništa nije preostalo da propadne. Sentimentalna opsednutost mračnim izražajnim nijansama prostor Jazbine ne rasteže u već doživljeni scenski kliše. Naprotiv, ceo se prostor dodatno skuplja i svakom narednom replikom, progovara o modernim vidovima zatočeništva.

Drama je unikatna jer predstavlja vešto odabranu igru grotesknih, ironičnih i karikaturalnih izvitoperenosti (pri čemu se ogoljenom leksikom stvaraju i saobrazni tonovi) sa melanholičnim, setnim i čežljivim prizvucima, formiranim između izrečenih i nedorečenih iluzija. Dok se ratni pandemonijum razvija u naličju radnje, junaci, svedočeći o ritualnostima zatvorenog života, postaju smisaoni centar drame – okruženi jamom, ali istovremeno otvoreni u nespornoj autonomiji nad sopstvenim činovima unutar azila. Kopanje tunela se povlači pred dešavanjima unutar zatvora kao manje bitno. Oslobađanjem od vlasti, koja je na momente sklonila oko, prvobitno ideološko bluđenje i potčinjavanje uvreženom političkom sistemu prelaze u napušteno preispitivanje sopstvene prirode.

Junaci se moraju potvrditi u življenju i umiranju, kao dvema krajnostima u kojima i erotizam uvek traži sebe. Zazorno i erotično se susreću u svetu izopštenosti od normalnog stanja, osvetljeni u neprekidnim preplitanjima svega za čim bi moglo da se žudi u onim trenucima kada se možda i previše čezne. U blatnjavoj metafori jazbine, bogalj se naslanja na ranu drugog bogalja i bežeći od sebe u svet raspadnutog mita, ne uspeva nigde drugo da stigne. Lukešević nas ponovo vraća našim najskrivenijim porivima sa ciljem produbljivanja sopstvenih nedoumica o pripadanju.

Ivana Peško

…ova predstava je autentična upravo zbog toga što je cela stvar fikcija, doživljeni trenutak i prostor koji nismo fizički dodirnuli, pa baš zbog toga ne želimo da mimetički predstavljamo probleme, već da se za njih vežemo paralelizmom. Kao što Dodole idu preko polja dok oblaci čine isto preko neba, tako i mi ostavljamo svoju kreaciju (izraz životnosti mladog bića) na maloj i tamnoj sceni Akademskog pozorišta, koja nas izoluje od hitaca i požara interesa, laži i išmirane ljubavi koja preti spolja. I dok svako od nas ovde i njih tamo ne dočeka dan svog oslobođenja, mi ćemo da maštamo, ali ne da praštamo, da se igramo opijeni, zaneseni, puni uspomena koje imaju oči, čak i ako smo jalovi invalidi, a tako vratimo sve što smo izgubili…

Marija Pejin