Vagif Mustafajev u susretu sa studentima Akademije umetnosti

(Autorka fotografija: Tamara Antonović, studentkinja I godine Fotografije na Akademiji umetnosti)

"Dolazak gospodina Musafajeva, reditelja, autora u svetu nagrađivanih filmova, kulturnog poslenika, narodnog umetnika Azerbejdžana, nosioca državne nagrade Azerbejdžana, člana Evropske filmske akademije, potpredsednika Evroazijske akademije televizije i radija, člana Saveza filmskih umetnika Azerbejdžana, prilika je za dublje poznanstvo, uvid u delo Vagifa Mustafajeva, susret kultura, razmišljanja i razgovore o zajedničkim planovima i dobrodošlim projektima koje bismo zajedno ostvarili.

Gospodin Mustafajev je u Beograd doputovao avionom, što nas je podsetilo na nedavnu saradnju Azerbejdžana i Srbije u aviotransportu, na vreme kada je avion iz Bakua za Njujork leteo preko Beograda. Tada to nije bilo tehničko sletanje azerbejdžanskih aviolinija na putu preko Atlantika, to je bila konstruktivna saradnja, svojevrsna potvrda postojanja modela 'drug na putu'. Srećom, vremena se menjaju čime se otvaraju nove mogućnosti za saradnju između Azerbejdžana i Srbije.
U poređenju sa bogatom istorijom Zemlje zaštitnice vatre (što u prevodu sa farsija znači Azerbejdžan) pogled u filmsku arheologiju ne ukazuje na velika nalazišta. Međutim, prve pokretne slike prikazane su u Bakuu nešto posle njihove pariske inauguracije, čemu su usledili i prvi snimci Limijerovom kamerom koje je napravio Aleksandar Mišon i koji su zatim prikazani u okviru Svetske izložbe u Parizu.

Tako su se Kavkaz i Srednja Azija preko filma prvi put susreli sa Ajfelovom kulom.

Godine 1915. snimljena je prva verzija operete 'Arshin Mal Alan', koja je prikazana uz živo izvođenu muziku. Godine 1919, tokom kratkotrajne Demokratske republike Azerbejdžan, snimljen je dokumentarni film u čast nezavisnosti zemlje. Od 1920. počinje Sovjetsko vreme i azerbejdžanski filmovi inspirisani muzikom, neka vrsta 'Google translation' između Bazbi Berklija i Amitab Bačana – američkih i indijskih mjuzikala. Ove muzičke filmove karakteriše izuzetna energija i strast, koje ima manje u zapadnim modelima mjuzikla.

Procvat Azerbejdžana vezan je za nezavisnost zemlje i ubrzani industrijski i urbani razvoj posle 1991. godine. Tokom dvadeset godina u Azerbejdžanu je sagrađeno 27 pozorišta, 30 koncertnih dvorana, 21 umetnička galerija, 170 konzervatorijuma i muzičkih škola, otvoreno preko 200 muzeja i 4000 biblioteka. Takođe, postepeno se rađao i oslobađao novi azerbejdžanski film. Ovaj period značajan je i kao epoha procvata televizije.

Vagifu Mustafajevu pripada izuzetno mesto u savremenom filmu Azerbejdžana. Mustafajev je studirao režiju i dramaturgiju u Moskvi i istakao se prvim studentskim radovima. Prve nagrade osvojio je na festivalima u Moskvi, Gabrovu, Sorentu (Zlatna medalja Vitorio de Sika, za kojom su sledili festival i nagrade u Japanu, Kanadi, SAD, Turskoj, Gruziji, Latviji, Letoniji, Estoniji…) Vagif Mustafajev snimio je sedam dugometražnih igranih filmova, brojne kratkometražne i preko dvadeset dokumentarnih filmova.

Najznačajnije nagrade koje je za svoja dela osvojio Vaguf Mustafajev su za film 'Ko zna za šta je to dobro' iz 1997, na Festivalu 'Put ka susedu' u Oberhauzenu, gde su mu pripale Nagrada velikog međunarodnog žirija za 'mir i humor', Nagrada katoličke crkve 'za mudrost i plemenitost', nagrada udruženja katoličke crkve za film i nagrada 'Don Kihot' za čast i dostojanstvo.

Najuspešniji igrani film Vagifa Mustafajeva 'Nacionalna bomba' snimljen je 2004. i prikazan je u konkurenciji Festivala u Moskvi. 'Nacionalna bomba' počinje crno-belim kadrovima koji asociraju na stvaralački dijalog Mustafajeva sa ranim filmovima Romana Polanskog: Veliki beli predmet, nešto između ormara i komada stene kreće se ekranom, šireći tajnovitost. Kasnije, tokom filma, znalačkom upotrebom boje, svetlosti, senki i muzike Mustafajev prolazi kroz pejzaže, elemente azerbejdžanske kulture, zajedničkog pamćenja vezanog za period Sovjetskog Saveza, odnos očeva i dece, preispitujući tragove koje je u umovima i dušama sovjetskih građana zacrtao postrevolucioni sistem. Ovo najbolje ilustruje položaj junaka ovog filma: normalan čovek ili hoda ili miruje, junak 'Nacionalne bombe' treba da trči i da miruje. Istovremeno.

U izvesnom smislu Mustafajev u filmu 'Nacionalna bomba', gleda na nacionalnu kulturu na isti način na koji je Goja u svojim crtežima pogledom ovekovečio energiju sredine, istovremeno najavljujući pojavu pokretnih slika.

Goja je, pored toga što je zabeležio ključne istorijske momente, dokumentaristički je predstavio i svoje savremenike u brojnim portretima. Vagif Mustafajev je takođe uradio 12 dokumentarnih filmova – portreta azerbejdžanskog predsednika Gajdara Alijeva.

Uvodni kadrovi filma 'Ko zna za šta je to dobro' Vagifa Mustafa
jeva ukazuju na monumentalnost praznine i na užas praznine, na urbani pejzaž bez ljudi. 'Ko zna za šta je to dobro' svedenim upečatljivim jezikom, savršenim ritmom, inspiracijama i ekspiracijama emocionalne energije pobuđuje misli o svrsi postojanja i tolerancije.
Istovremeno, 'Ko zna za šta je to dobro' poetska je beleška iz apsurdnog pejzaža gde je smrt postala rutinska farsa, ali koja pobuđuje veru u život, u izgradnju života.

'Ko zna za šta je to dobro' uključen je u kolekciju najboljih filmova koje je u dugogodišnjoj istoriji Festival u Oberhauzenu prikazao i nagradio. Ovaj film prikazuje se u svakoj prilici kada neko negde u svetu priredi počast najznačajnijem festivalu kratkometražnih filmova. Za film 'Ko zna za šta je to dobro' Tonino Guera je rekao da je remek delo. Sasvim postojano stojim iza te izjave, od momenta kada sam film prvi put video."

Miodrag Vučković, v.d. direktora Filmskog centra Srbije