Intervju: Nemanja Krstić, apsolvent na katedri za fotografiju

Nemanja Krstić, student IV godine katedre za Fotografiju Akademije umetnosti u Beogradu počinje da živi san velikog umetnika. Njegove fotografije ove godine biće izlagane ne samo u našoj zemlji, već i u gotovo svim velikim umetničkim centrima poput Vašingtona, Berlina i Beča. Serije fotografija pod nazivom „Ja sam terorista“, koje mladi umetnik seriozno radi već godinu dana u izbegličkim kampovima u našoj zemlji, prikazujući azilante kao ljude pune čežnje, straha i nade za boljim životom, odjeknule su i izvan granica naše zemlje.

 (iz teksta koji je Akademija objavila sredinom ove godine)

Izložba Nemanje Krstića, „Ja sam terorista“  je otvorena u 2.10.2017. godine u Beču, u okviru BALKAN REFUGEE TRAIL -VIENNA CONFERENCE u Europahaus Wien.
Svojom tematikom i izborom radova, izložba je privukla veliku pažnju organizacija iz oblasti  borbe za ljudska prava, građana koji prate izbegličku krizu, kao i studenata sa profesorima umetničkih, ali i drugih fakulteta u Austriji.
Imali smo priliku da sa Nemanjom Krstićem vodimo razgovor upravo ovim povodom.
Nedavno je u Beču postavljena izložba na kojoj se nalazi nekoliko vaših fotografija. Uputite nas i u sam dogadjaj, ali i u svoje fotografije.
Izloženo je 15 mojih fotografija formata 100×70. Sam dogadjaj BALKAN REFUGEE TRAIL -VIENNA COFERENCE je finansiran od EU. Pored izložbe program je obuhvatao tematski srodne debate i konferencije povodom izbegličke krize.
Kazu da često nije umetnik taj koji bira temu, nego da tema pronalazi put do umetnika. Da li je to bio slučaj i sa vašim fotografijama? Koliko su trajale priprema za izložbu?
Da, tako je bar u mom slučaju. Pre oko dve i po godine sam počeo da radim na projektu koji sam izlagao u više faza. Počeo sam da pratim izveštavanja kako domaćih, tako i svetskih medija o izbegličkoj krizi. „Migrantska kriza“ je, definitivno obeležila godine koje su za nama, a obeležiće i godine koje dolaze. U moru negativnih vesti i bombastičnih naslova koji je prate, retko se izdvoji po neko ko prikaže i drugu stranu priče, ili gotovo niko. Više od 65 miliona ljudi je doseljeno i raseljeno u Evropi. Polovinu tog ogromnog broja čine deca.
Na samom početku svog istraživanja sam uvideo da postoji problem oko naziva tih ljudi. Svi mediji su pisali o migrantima, a ne o izbeglicama i terminologija je stvorila ogroman problem već u startu. Ogromna je razlika izmedju migranta i izbeglice. Po definiciji migrant je osoba koja se seli u druge zemlje u potrazi za boljim poslom i obrazovanjem, dok je izbeglica svaka osoba koja beži iz ratom zahvaćene domovine. Dakle, izbeglica je osoba koja napušta svoj dom da bi sačuvala sopstveni život. Termin migrant je bezličan izraz. Ljudi koje sam fotografisao su, dakle, izbeglice.
Terminologija je jako važna zato što obezbeđuje izbeglicama da njihova prava i obaveze budu vrlo jasno i zakonski definisana. Što sam dublje ulazio u istraživanje, nailazio sam na sve više problema u kojima se ti ljudi zaista nalaze. Počevši od nepravilne kategorizacije do potpune dehumanizacije, čini se od svih organizacija koje postoje.  Zato, čak ni sada ne bih mogao da kažem da je projekat potpuno završen, a završetak projekta planiram kao svoj diplomski rad na Akademiji umetnosti u Beogradu.
nemanja_krstic_bec01
Fotografije koje ste izložili u Beču su izrađene u crno-beloj tehnici. Da li je to izraz koji vam je omogućio da se tema predstavi upečatljivije? Koliko je odnos boja značajan za uverljivost fotografije i u kojoj meri utiče na njenu komunikativnost sa publikom?
Serija protreta „Ja sam terorista“ pokazuje posledicu straha i stresa kreiranog svesno (i namerno) od strane postojećih terorističkih organizacija. Ljudi na fotografijama ne predstavljaju teroriste. Naprotiv, to su portreti ljudi sa imenom i prezimenom, ljudi koji se bore za svoj život, ljudi koji, poput svakog od nas, imaju svoje snove, strahove, želje i probleme.
Na fotografijama su predstavljenji crno beli portreti osoba koje su poreklom iz Sirije, Avganistana i Pakistana, fotografisanih na beloj pozadini. Bela pozadina sugeriše na nevinost ljudi koji su morali da napuste svoje domove zbog krvavog rata i krenu u bilo koju drugu zemlju gde će biti na sigurnom, a crno bele fotografije sugerišu na veliki problem kroz koji prolaze i koji ostavlja posledice za ceo život i njima i njihovoj deci koja su prošla kroz životni košmar.
Mislim da je neznanje najveći problem komunikacije generalno, pa tako i komunikacije sa publikom. Ljudi se ne plaše mraka nego se plaše toga šta je u mraku.
Apsolvent ste Akademije umetnosti u Beogradu na katedri za fotografiju. Kako su studije na Akademiji uticale na vaš umetnički izraz i koliki je uticaj profesora na razvoj mladog umetnika?
Studije fotografije na Akademiji umetnosti su dosta uticale na moj razvoj, pre svega na mene kao čoveka a zatim i na mene kao autora. Fotografija je pre svega način razmišljanja. Bez profesora kao što je Ivana Tomanović ovaj projekat možda ne bi ni uspeo.
nemanja_krstic_bec02

(intervju elektronskim putem vodila Marija Rusmir)