POMEN OSNIVAČU I DIREKTORU AKADEMIJE UMETNOSTI U BEOGRADU g. DUŠANU ĐOKOVIĆU

U sredu, 22. maja 2019. u 11 časova obeležićemo godišnjicu upokojenja osnivača i direktora Akademije umetnosti u Beogradu, g. Dušana Đokovića.

Pomen će se održati istog dana u 13 časova, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

*Dušan Đoković *(1945-2018)

Rođen je 1945. u Beogradu. Diplomirao je filmsku i pozorišnu organizaciju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Afirmaciju je stekao kao urednik i menadžer u programima Radio Beograda. Bio je organizator filmske produkcije i izvršni producent mnogih igranih filmova. Kao direktor filma potpisao je 18 igranih filmova, od toga četiri koprodukciona, tri sa producentima iz SAD i jedan, koprodukcija sa MOSEKSPORT filmom. Osnivač je prve privatne Akademije umetnosti u Beogradu 1995. godine koja je stasala u reprezentativnu ustanovu sa studijskim programima glume, dramaturgije, filmske i televizijske režije, kamere, montaže, dizajna zvuka i muzičke produkcije, fotografije, slikarstva, advertajzinga i dizajna i produkcije u umetnosti i medijima. Bavio se neposredno produkcijom i promocijom mladih autora koji su školovani u ovoj Akademiji. Osnivač je Fondacije “Milan Đoković” 2005. koju je ustanovio radi negovanja imena i dela svog oca, Milana Đokovića, književnika i dramskog pisca, direktora Drame Narodnog pozorišta i upravnika Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Fondacija “Milan Đoković” radi na unapređenju kulture, prosvete i nauke i pomaganju stvaralaštva studenata i poslediplomaca.

Dobitnik je više značajnih nagrada i priznanja:

*Gran prija „Zlatna buklija“**za životno delo*Međunarodnog festivala dokumentarnog filma „Zlatna buklija“, Velika Plana, 2018. godine.

*Plakete Medija centra „Odbrana“*, kao najuspešnijem saradniku delatnosti kulture Medija centra „Odbrana“ u 2017. godini.

U prvom izdanju Oxford`s Book,*Successful People of Serbia*, biografskoj enciklopediji ličnosti u Srbiji od međunarodne, nacionalne i regionalne važnosti, objavljena životna i radna biografija Dušana Đokovića, 2016. godine.

*Počasnice*Udruženja baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije, za dvadesetogodišnji dragoceni doprinos u formiranju generacija umetnika i veliki uspeh u razvoju nauke, umetnosti i kulture, 2015. godine.

Član Evropske filmske akademije (European Film Academy e. V.) od jula 2013. godine.

Na predlog Njegove Svetosti Patrijarha srpskog G. Irineja Sveti Arhijerejski Sinod Srpske Pravoslavne Crkve dodelio je*Orden Svetog Save*Dušanu Đokoviću 11. aprila 2013. godine, za izvanredne rezultate i trajni doprinos u očuvanju duhovnih i kulturnih vrednosti srpskog naroda, kao i za očuvanje nacionalnog identiteta, razvijanju i produbljivanju kulturnih i prosvetnih veza Srbije sa zemljama i visokoškolskim ustanovama u okruženju.

*Zlatnog viteza*za dugogodišnje učešće na međunarodnim filmskim festivalima “Zlatni vitez” u Rusiji, maja 2013. godine

*Povelje*Umetničke galerije “Radionica duše” za dugogodišnju uspešnu saradnju, decembra 2013. godine

Plaketu i diplomu “*Pečat Narodnog pozorišta*” u Beogradu za 2011. godinu povodom posebnog doprinosa životu i radu Narodnog pozorišta.

*Zlatnog beočuga*Kulturno-prosvetne zajednice Beograda, za trajni doprinos kulturi Beograda, 2008.

*Počasnog odlikovanja*Roszarubežcentra “Za doprinos u širenju prijateljstva” i razvoju svestranih veza sa Ruskom Federacijom, učvršćivanje međunarodnog autoriteta Ruske Federacije, propagandu duhovnih tradicija i dostignuća iz oblasti nauke, kulture i umetnosti, 2005.

*Vukove nagrade*Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, za izuzetan doprinos razvoju kulture u Republici Srbiji i svesrpskom kulturnom prostoru, 2004.

Upisan u*Zlatnu knjigu*Ruske državne Akademije slovenske kulture 2001.

*Nagrade*Ruskog centra za međunarodnu naučnu i kulturnu saradnju, za veliki doprinos unapređenju rusko-jutoslovenskih odnosa i u vezi sa obeležavanjem 40. godišnjice prvog leta čoveka u kosmos – Jurija Gagarina, 2001.

*Zlatne značke*Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, za nesebičan, predan i dugotrajan rad i stvaralački doprinos u širenju kulture, 2000.

*Povelje slobode*Kulturno-prosvetne zajednice Beograda, 2000.

*Počasnog doktorata*Univerziteta “Banatul”, Rumunija, 1996.

Šta su naši najistaknutiji umetnici i značajne ličnosti rekle o Dušanu Đokoviću možete pročitati:

МИЛОВАН ВИТЕЗОВИЋ

Најмлађи Београђанин, који је упознао Сартра

За Душана Ђоковића се може рећи да му је, уз Београд, родно место престоничка, српска и југословенска култура.

Мајка му је глумачка дива, првакиња Народног позоришта, Дивна Ђоковић и отац Милан Ђоковић, писац на гласу, драматичар и хроничар престонице и Србије и свестран и успешан културни посленик, који је бивао на челу првих националних институција културе, у којима се стварало и заиста одлучивало. Зато могу рећи да Душан Ђоковић, уз генетско наслеђе родитеља и предака, има и стечени културни карактер народа чијој култури даје доприносе. Тај карактер је стицан, и несвесно и свесно, од његових малих ногу.

Културна клима је његово животно поднебље. и у том поднебљу он је нашао свој животни позив културног делатника – продуцента, да би у том позиву постао свеприсутан и свепосвећен. Ту, тако васпитаван и учен, појмио је, од младости, да је култура изнад свега, човечанска и народна светиња. Руковођен тим начелом, култури се посветио целог живота, обавезан прво према себи, па према родитељима и свима знанима. Доприносиће јој и, стварајући је, бранити.

Почео је са великим визијама и жељама да у њих уложи све знање, које ће и практично стицати, не штедећи полет и снагу. Свему што је почињао приступао је као подухвату, са намером да види крајњи успех, тежећи к њему, са радиношћу и истрајношћу. И успевао је. Успех једног подухвата уводио га је у нови са истим уверењем. Смирен, није се обавезивао брзином, није се обазирао на тешкоће, јер су оне за савладавање. Радећи као продуцент, он је прво у радио програме унео прилично медијских новина, нарочито у радио контактима са слушаоцима, а на филму, продуцирањем бројних филмова у најтежем времену (деведесетих година), спасавао српску кинематографију.

Два највећа подухвата Душана Ђоковића су: оснивање Академије уметности, првог приватног факултета уметности за добробит наших позоришта, филма, радија и телевизија и стварање Фондације Милан Ђоковић, која је својим делањем већ достојна старијим задужбинама, Вуковој и Андрићевој, које је сам Милан Ђоковић основао. Оба ова подухвата су и у славу Душанових родитеља. Дивна се радовала успесима Академије (која је продуцирала добар биографски филм о њој). Фондација је предузела објављивање дела Милана Ђоковића, која, пак, дају велики допринос књижевности, историји Србије и театрологији (Дневници управника позоришта и превод Система Станиславски).

И на крају, ево неколико карактерних особина Душана Ђоковића:

Што почне, то заврши.

Људе процењује по култури и по подухватима.

Не одушевљава се лако људима, иако је са свима срдачан.

Не размеће се и веома је суздржан спрам разметљиваца.

Он увек проверава себе, а да то саговорници не примете.

Својим присуством на многим уметничким догађајима, он одаје почаст и догађајима и протагонистима.

Увек говори истину, а да се не ражести.

Својом мирноћом не ражешћује друге, којима истине говори у лице.

Драгоцен и редак човек.

РАДОСЛАВ ЗЕЛЕНОВИЋ

Душан Ђоковић – „произвођач“ нових уметника

Нашем заједничком  пријатељу, Душану Ђоковићу, Лордан Зафрановић је, својевремено, а има томе тридесетак година, посветио следећу реченицу: „Много среће у `производњи` нових умјетника, толико нужних овом територију!“ Било је то приликом гостовања на Академији и сусрету са младим људима, од којих су многи од њих желели да имају каријеру какву је Лордан остварио.

Установљење Академије је задужбина… Оно што се мени чини не мање важно од тешког почетка, јесу досадашњи резултати. Пре свега они који се односе на снимљене филмове и њихов значај за историју филма на овим просторима.

Само оснивање Академије Ђоковићева је задужбина, али, време ће показати, не и једина.

На скромној свечаности, 27. новембра 2013, предато је, на трајно чување, Архиву Југословенске кинотеке 31. филмско остварење, које су студенти Академије снимили до тада. Била је то скромна кутија, пуна филмова који су, самим уласком под кров  Кинотеке, постали део историје филма. Данас би нам  била потребна кутија много већих габарита и тешко да бисмо је Ђоковић и ја могли лако понети, као те, 2013. године.

Почетком марта, 2018. године, када настаје овај текст, добио сам податак, да је на Академији, до сада, снимљено 8012 филмова! Тај број је довољан да се у свакој кинотеци формира посебна колекција филмова. Колекција, која се води под посебним архивистичким правилима и има своје посебно место у каталозима. Посебном је чине и подаци о наградама. На фестивалима, код нас и у свету, освојено је 273 признања. Само на Београдском фестивалу краткометражног филма, студенти Ђоковићеве школе освојили су 25 награда, од тога три Гранд прија и двадесетак Златних медаља.

Зато је и тиме Душан Ђоковић створио још једну задужбину. Створио је Кинотеку филмова, који су снимљени, продуцирани, постпродуцирани, опремљени… да буду филмско дело младих људи, који су на тај начин закорачили у нашу кинематографију. Они су настали у школи коју је он створио, а знањем искусног продуцента развио је филмску производњу, у време када је филм на овим просторима водио борбу за опстанак.

Требало је издржати и опстати, и задржати тако потребан академски ниво.

Да је било лако, није, али то је његов избор, и на томе му – хвала!

МИЛОШ МИША РАДИВОЈЕВИЋ

Да ли смо се вртели у кругу?

Моје познанство и заједнички рад са Душаном Ђоковићем започиње далеких и давних дана, шездесетих и седамдесетих година. Ја сам неколико година старији, али смо припадали истом, тих година не тако великом и бројном јату студената Факултета драмских уметности, који се тада звао „Академија за позориште, филм, радио и телевизију“.

Душан се још на почетку определио за тежи и компликованији пут, студирајући одсек Организације у позоришту и филму.

Резултат дуге, велике, напорне и драгоцене праксе и рада у тој, тада новој дисциплини, довео га је до идеје о оснивању Академије уметности, заједно са групом ентузијаста и пријатеља, у претешким условима рата и нејасне транзиције (1995). Душан је успео да окупи групу озбиљних уметничких личности и културних радника из различитих области. У атмосфери минималних услова и скепсе према тој врсти иницијативе, успева да анимира реномиране драмске писце, врхунске глумце и редитеље, критичаре, теоретичаре и организаторе. Успео је да формира школу са великом лепезом уметничких и занатских смерова и занимања.

Ту приватну Академију нису красили суфицити, високе плате и хонорари, него осећај пријатељства и ентузијазма, можда и тежње ка налажењу нових доза смисла.

Ја сам имао част да, на позив Душана, заједно са Жиком Павловићем и Слободаном Шијаном, учествујем у формирању и раду првих мајсторских класа режије.

Лепо је и пожељно посветити живот свом развоју и усавршавању властитих уметничких потенцијала, али је много теже и пожељније, потрошити свој живот на стварању услова другима и помагању многим младим даровитим људима да, ако буду имали среће, пронађу себе и властити пут у уметности.

Тај тежи пут и избор Душана Ђоковића, зове се изградња пута за друге.

Тај пут и избор, потом и успех на том путу, не треба да чуде, када се има у виду да потиче из породице и родитеља који су своје животе, такође, поклонили култури и уметности свог малог народа.

ЦИСАНА МУРУСИДЗЕ ЧОЛОВИЋ, редитељ

Неимар културе

Свестрана личност, Господин Душан Ђоковић, ненаметљиво, лежерно и хармонично носи у себи особине са којима се данас ретко сусрећемо.

Душан Ђоковић је поуздан партнер и пријатељ, захтевни професионалац, толерантан и принципијелан човек, који је у замршеним животним приликама пун разумевања и праштања према људским слабостима.

Душан Ђоковић, као раме за плакање, увек је спреман да несебично пружи помоћ, не само ближњем свом, него и познанику или чак пролазнику…

Његова хумана и топла душа заиста нема граница.

Почетком октобра 2013. године господин Душан Ђоковић ми је предложио да обновим култну представу Солунци говоре, аутора Антонија Ђурића, која је обележила деценију 80-тих година у репертоару Драме Народног позоришта (1981 – 1991), рекордним бројем извођења. Званично 350, а незванично 500 пута. При том је нагласио да то треба да буде сасвим нова представа, јер су и друштвене околности другачије.

Овај предлог ми се учинио јако занимљивим. Приближавао се велики датум у историји српског народа – сто година од почетка Првог светског рата.

Конкретизујући свој предлог, господин Душан Ђоковић је сматрао да се у оквиру сарадње две образовно-културне институције из Београда и Бањалуке (Академије  уметности и Академије  умјетности), оствари представа Солунци говоре,  заједничком глумачком екипом, коју би сачињавали студенти глуме из Београда и  Бањалуке… Била сам задивљена ширином и лепотом (младост увек носи лепоту) те идеје продуцента Душана Ђоковића и само сам могла констатовати да се ради о озбиљном, организационом и уметнички сложеном  пројекту… Наравно, таква изазовна понуда се не одбија…

Када су припремни радови били при крају, господин Душан Ђоковић са   задовољством саопштава ауторској екипи, да ће се прва проба одржати на Савиндан, 27. јануара 2014. Међутим, Душан Ђоковић не би био Душан Ђоковић, да не смисли  још нешто ексклузивно… И тако, на првој читајућој проби представе Солунци говоре, на сцени Академије уметности у Београду, он нам је приредио велико изненађење,  присуствовањем високих гостију – председника Србије Томислава Николића и председника Републике Српске Милорада Додика, који су са интересовањем отпратили  цео ток прве пробе… Та необична околност подстакла је и охрабрила студенте глуме, па су улоге читали помало свечано подигнутим тоном, који због искрених емоција није  ометао истинитост доживљаја… Овако нешто није забележено у аналима позоришне  уметности, а ауторство овако лепог позоришног преседана припада Душану Ђоковићу  и његовој богатој имагинацији.

На свим нашим путовањима на релацији Београд – Бањалука и обратно, цела наша заједничка екипа, у сваком тренутку осећала је брижну руку великог домаћина, Душана Ђоковића, који је подједнако ревносно мислио о младим глумцима (да деца не буду гладна) као и о потребама ауторске екипе, да време рада и предаха буду добро усклађени…

На премијери у Бањалуци, 6. априла 2014. године, заједно са председником   Милорадом  Додиком, уз присуство високих званичника Владе Републике Српске,  присуствовала је и изасланица председника Србије, господина Томислава Николића,  госпођа Јасмина Марић Митровић… Честитајући свима на премијери, уз високу оцену  представе, председник Милорад Додик није скривао своје сузе… Премијера је била  узбудљива не само за публику, него и за младу глумачку екипу, која ће увек памтити свој сценски деби, и биће заувек захвална продуценту и оцу Душану Ђоковићу који им је, на самом почетку професионалног рада, обезбедио услове о којима многи могу да  сањају…

Београдска премијера је била исто тако узбудљива и овенчана високим гостима. Били су присутни амбасадори: Руске Федерације – Његова екселенција Александар Чепурин са супругом Наталијом, као и Грчке, Бугарске, Црне Горе, Хрватске… Био је присутан и Његова светост, патријарх Иринеј, који је том приликом Душану Ђоковићу свечано уручио Орден Светог Саве.

Ни после београдске премијере није наступио предах. На редовном репертоару    сцене „Раша Плаовић“, представа Солунци говоре аутора Антонија Ђурића наставила је да живи као гостујућа представа, а у исто време, Душан Ђоковић је уговарао гостовања  по Србији. За једну сезону одиграли смо 32 представе, што представља више него солидну цифру.

Међутим, као круна целог подухвата Душана Ђоковића је учешће представе Солунци говоре на фестивалу Златни витез у Москви, наравно захваљујући опет Душановој агилности. На московској премијери, поред високих званичних представника руске престонице и српске дијаспоре, присутан је био амбасадор Србије у Москви, Његова екселенција Славенко Терзић. Специјалну награду фестивала Златни витез представи Солунци говоре Душан Ђоковић је примио из руку чувеног Николаја Бурљајева на свечаности у велелепној дворани уз Храм Христа Спаситеља, где је Његова светост патријарх Руске православне цркве Кирил одржао поздравну беседу.

Шта још рећи на крају? За мене је ова сарадња са драгим Душаном била изузетно инспиративна.

Први пут у својој дугој каријери, од прве режије у Театру – студију Московског Универзитета Ломоносов, као студент друге године режије на ГИТИС-у, па све до данас, видела сам колико је пресудна улога продуцента у стварању, у реализацији, а затим и у пласману једне представе. Управо због таквог просвећеног продуцентског промишљања Душана Ђоковића, представа Солунци говоре била је апсолутни рекордер у присутности у свим медијима у току једне године…!

Да Бог да се хиљадили у Србији неимари културе, попут Душана Ђоковића!

Професор др СЛОБОДАН ЕЛЕЗОВИЋ

Одјеци диљем еуропских ширина

На дан Св. Јована Златоустог, 26. новембра 2001. сам био у Академији уметности, Немањина 28 у Београду, на Слави Академије коју је утемељио и надахнуто, зналачки води и развија господин Душан Ђоковић.

Та свечаност с освештеног славског колача, жита и благослова Академије, учинила је узбуђење дана великим и разгалила све узванике, који су се присећали почетака Академије и развитка, до разине у којој се та висока уметничка школа препознаје као најквалитетнија у јужнославенском делу Еуропе.

Господин Душан Ђоковић је рођен и одрастао у динамици и разноврсности угођаја уметничке куће, у одуховљеној атмосфери и с понудама визија о свему што је вредно, што заслужује прегнуће и ствара услове за „корак напред“ и „стазу узлаза“.

И мајка госпођа Дивна Ђоковић и отац господин Милан Ђоковић су били људи неговане социјалне разноврсности, осетљивости и спремности да разумеју многе различитости, распони ставова и појава које су биле и непресушно врело богатсва спознаја и могућности пријањања у смислу – разумети што више, до могуће и дијаметралне опречности својим изворним ставовима и очекивањима.

То су драгоцене могућности за темеље обиља и обилатих приступа животу, а када се говори о уметности, онда је то особни капитал за приступ, у сливове развитка и распоне приноса настајању многих могућности уметничких облика, извора уметничких врста и стварања усова за уметничку акрибију особито када је реч о развитку и утицајима настале уметничке школе, програмске разноврсности и изведбених вештина највећих ауторитета сваке од уметничких грана које се у програму уметничке школе – Академије уметности негују и развијају обухватом генерација талентованих младих људи који се формирају за своју животну егзистенцију у уметности и могућности особнога развитка с условима потпуне испуњености оним што се ради и како се то чини – пуним плућима и с тиме и највећим дометима. Поглед на програм и распон „дисциплина“ у распону садржаја Академје уметности чији је утемељитељ господин Душан Ђоковић, касније и водитељ, до актуалног положаја председника Савета Академије, даје потицај и гаранција за квалитет и највише разине организацијских облика живота и деловања Академије која, искуствима и годинама, постаје најтраженијом и особито цењеном школом у јужнословенском простору с одјецима диљем еуропских ширина.

др СВЕТЛАНА БЕЗДАНОВ ГОСТИМИР, редовни професор

МАГ животног сна

Пре позива Душана Ђоковића за улаз у Академију уметности, била сам професор, продекан за наставу и декан Учитељског факултета, Универзитета у Београду. Мислила сам да после Младена Вилотијевића више никад и нигде нећу наћи Директора, који је све посветио ШКОЛИ. Директора, који је стао иза сваког професора и са другачијим погледом на свет и критеријумима (тренутно, привидно) не баш „најподобнијима“. Директора, који је поштовао сваки предлог за бројне гостујуће предаваче…

А онда, како би моја дивна Мама (која је на сваки помен имена Душана Ђоковића, доследно понављала: „Диван господин!“) рекла, мени је мој Бог дао директора Душана Ђоковића. Директора који, с особеним пијететом, носи највећи Знамен у домену просветитељства – Орден Светог Саве. Директора, који лично покушава да прати траг својих родитеља, да уважи професионалне захтеве академског сензибилитета и да настави потрагу за достојанством светосавског наслеђа. Директора, који живи своју ШКОЛУ. Директора, који уме с привилегијама слободе, уважавања и поштовања креативности у настави. Треба бити маг, па окупити тим који је учинио да Академија уметности у Београду постане прва високошколска установа у пољу Уметности у Републици Србији са акредитацијом свих студијских програма, акредитацијом Установе и Дозволом за рад. ПРВА, пуних годину дана пре свих осталих сродних установа у државном и у приватном високошколском окружењу Србије. Треба бити маг, па прихватити иницијативу и здушно подржати оснивање докторских уметничких студија с одважним називом КРЕАТИВНЕ ИНДУСТРИЈЕ. Одважним? Средини у којој постојимо требало је пуних 9 (девет) година да добаци до тог назива…И треба бити маг, па с поштовањем подржати покретање електронског међународног магазина под називом ИНДУСТРИЈА ЗАБАВЕ И СНА (Еntertainment and Dream’s Industry – www.edimagazine.me) Тако је мени мој Бог дао Директора, који и сам предлаже и позива гостујуће предаваче (Радослав Зеленовић, Милош Радивојевић, Слободан Шијан, Растко Ћирић…). Уметничка елита је природно окружење Директора и Оснивача Академије уметности у Београду…

… Дечко из престонице, са свим слободама и изборима, мангуп, љубавник, студент на ФДУ, Душан Ђоковић је урбани мит са свим престижним акцијама: контакти са звездама; филмови/театар; тачан број деце (старији син и млађа кћер); оснивање школе уметности; оснивање Фонда под именом славног Оца. Урбани мит по тачном избору подршке/контакта/ангажмана: најугледнији људи – пријатељи АУ; репрезентативне персоне – гости породичног дома; најугледнији уметници/теоретичари – професори АУ. Није тајкун, ни бизнисмен, нити припада полусвету. Душан Ђоковић је урбана легенда, која бори академску уметност по сваку цену.

Драган Елчић

Човјек и његов сан

Продуцент по професији, умјетник по архетипу, а према томе и „заробљеник“ културих токова нашег времена – Душан Ђоковић је све сам створио, у томе је тајна његовог успјеха!

Наш животни пут не личи ни на чији други. Живот није школски задатак, да бисмо га могли „преписати“ од некога. Можемо имати узоре, али туђе искуство нам је само од ограничене користи. Душан Ђоковић је био сам на том путу, није имао никога – осим доброг Бога, који нам „чува леђа“, када имамо позитивно убјеђење и здрав сан.

„Да би испричао своју повјест“, започиње Хесе своје дјело „Демијан“, „морам поиздалека да започенем. Кад би ми било могуће, морао бих да се винем унатраг још много даље, до самих првих година свога дјетињства, у своје поријекло…“ Ове речи Хермана Хесеа су, унеколико, и путоказ у сопственом стваралаштву, када се опредјелих за одсликавање („одсликавање“ – помало неприкладна ријеч) и мог покушаја да проникнем у овај феномен и саму личност Душана Ђоковића. Да би се могао разумјети, морамо, како каже Хесе, отићи у његово дјетињство.

Његови родитељи, Милан и Дивна Ђоковић, личности које су обиљежиле једно вријеме, обликовали су његово дјетињство и одрастање. Од њих је учио о животу и о умјетности – о вриједностима. За њега је породица била и јесте, емотивно упориште и идејно исходиште. Снага и ослонац. Мало је прегалаца и стваралаца у нашој савремености који су, попут Милана Ђоковића, оца, припадали прошлости, садашњости и будућности наше културе и наше умјетности. Писац, театролог – остварио је дјело вишеструког значаја и значења. Мајка Дивна, оперски пјевач,  глумица, педагог.

Таква „очинска кућа“, мајка и отац, звала се љубав и строгост, узор и школа. Тако је у Душанов свијет улазио благи сјај, јасноћа и чистота, ту је било царство кротких пријатељских говора, опраних руку, чистог одјела, доброг владања. Одрастао је у позоришту, његовом другом дому, гдје су му родитељи радили. У том свијету, препознавао је праве линије и путеве који су водили у будућност. Било је и дужности и кривице, немирне савјести и праштања, љубави и поштовања, изнад свега, библијских ријечи и мудрости. То је био свијет Душана Ђоковића кроз који је он изграђивао себе.

Сјећам се када нам је једном, на крсној слави Академије – Св. Јована Златоустог, у опуштеној атмосфери, пред много познатих личности и пријатеља рекао – а камера је случајно све забиљежила: „Често ми кажу да сам постигао све што човјек може постићи, питају ме шта је то што ме још мотивише у раду на Академији? Шта на то могу да им одговорим? Најтачније би било рећи – Не знам! Просто, нешто ме гони, нешто што је јаче од мене. Мој једини прави одмор је рад, он ме обнавља, снажи, испуњава. Тек радећи, ја се осјећам истински живим. Без рада бих се угасио.“

То је усуд сваког умјетника, или научника.  Никада нису засићени послом, увијек теже нечем новом…

Оно што је створио Душан Ђоковић остаје дубоко уклесано у културни миље не само Србије, него и цијелог региона. Вријеме ће то тек потврдити.

ЊКВ кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Душан Ђоковић

Упознала сам Душана Ђоковића током једне од мојих бројних посета Србији, када сам доносила хуманитарну помоћ за децу и жртве рата. Мислим да је то било у хотелу „Москва“, у Београду. Касније, у 2000-тој години, захваљујући заједничким пријатељима, упознала сам и његов рад на Академији уметности. Мало по мало, постајали смо све ближи познаници и он се заинтересовао за мој хуманитарни рад. У то сам време почела да пишем дечје књиге и Душан је учествовао у више промоција које сам имала широм Србије. Све у свему, било је 100 догађаја током седам година.

Душан је показао велики ентузијазам за наш рад јер је свака промоција била оригинална и специјална. Деца из сваког града су својим учествовањем и својом маштовитошћу помогла да се направи мјузикл од моје две дечје књиге са костимима и музиком, сваки пут другачије уређен. Прва књига се звала „Јабука и лептир“, а друга „Саша, цигански пас“.

Највећи таленат који сам видела је био у основној школи у Лесковцу. Душан је помогао да се доведу два аутобуса ових ђака у Београд где су наступали у театру „Бошко Буха“ са великим успехом.

Током година смо постали блиски пријатељи и он ме је подржавао у многим активностима, нпр. филмским догађајима, снимањима и едитовањима старих трака, као неки биограф.

У 2005-ој, он је организовао изложбу моје фото експедиције која се звала „Ани – траг на путу свиле“ на његовој Академији а касније још једну у Сомбору.

Четрнаестог септембра 2006. године, Душан је снимио први парастос за мог оца Принца Павла, који је преминуо 30 година раније, у Саборној цркви.

У 2007-ој, Душан је снимио промоцију за књигу „Истина о 27. марту“, веома важан рад који су написали Вељко Лалић и Миодраг Јанковић, на основу нових информација о том периоду.

У 2010-ој сам постала почасни покровитељ његове Академије.

Моју прву уметничку изложбу, која је дебитовала у Котору а касније у „Кући Краља Петра“ у Београду, забележила је и снимила Душанова екипа.

У 2012-ој, после сахране мојих родитеља Принца Павла и Принцезе Олге и мог млађег брата Николе, у нашој породичној гробници у Опленцу, његова Академија је направила диван филм „Мирис босиљка“ који је био презентован 27. марта 2013. године у Кинотеци Београда.

Он је аранжирао многа телевизијска и радио појављивања за мене, а такође и снимање сахране мог старијег брата Александра у Опленцу у 2016-ој.

Он је љубазан и пажљив човек који воли да угоди и да забавља своје пријатеље. Он је одличан кувар и припрема веома укусне специјалитете за забаве у његовом дому. Мада не једе рибу, он прави рибља јела за своје госте да уживају.

СЕЋАЊА И ДРУЖЕЊА књига у ПДФ-у: ОВДЕ