PROF. DR MILAN RADOVANOVIĆ IZLAGAO NA NAUČNOM SKUPU “ESTETIKA U HUMANISTIČKOM KLJUČU“

Dr Milan Radovanović, profesor  teorije umetnosti imedija na Akademiji umetnosti u Beogradu, izlagao je na naučnom skupu „Estetika u humanističkom ključu“ na temu „Teohumanizam i estetika vizantijske ikonografije“

Prikazivanje nestvorene božanske svetlosti osnovno je načelo koje određuje estetiku vizantijske ikonografije. Počevši od zlatne pozadine, nimbova, rastuće perspektive, kompozicije, načina prosvetljavanja likova, izbora boja, pa sve do nanošenja belina i zlatnih akcenata, svaki aspekt ikone određen je prisustvom božanske svetlosti. O estetskoj vrednosti vizantijske umetnosti nije dovoljno govoriti samo na osnovu njene vidljive spoljašnje forme, nego je važno uzeti u obzir i dublju ravan koja je određena duhovnim aspektima hrišćanskog bogoslovlja.

Još od najstarijih vremena, u svim kulturama i tradicijama, spoznaja i ostvarenje sebe bila je važna humanistička vrednost. Savremeni pojam humanizma obično se odnosi na ostvarenje čovekovog smisla postojanja nezavisno od religijskog iskustva, pretežnim oslanjanjem na razum i svoje sopstvene snage. Kako se pod humanizmom najčešće podrazumeva ovaj tip sekularnog humanizma, za potrebe našeg razmatranja uvodimo pojam teohumanizma jer je razumevanje vizantijske umetnosti nemoguće bez poznavanja uticaja hrišćanskog bogoslovlja i asketske prakse svetih podvižnika. Možemo reći, da ako kod sekularnog humanizma kao osnovni zahtev imamo poznanje sebe, onda kod teohumanizma kao glavni cilj imamo bogopoznanje. Ova dva naizgled suprostavljena pristupa imaju isti ishod, jer bogopoznanje nije ništa drugo do poznanje sebe u punoći svojih ljudskih mogućnosti, a bilo koja vrsta poznanja nije moguća izvan krajnjih granica i ograničenja ljudske prirode. Kod teohumanizma imamo ideju da je dublji smisao života čoveku već unapred dat, pre njegovog dolaska na ovaj svet, a kod humanizma da ga on samostalno kreira.

Ako je pod uticajem humanizma u epohama helenske antike ili renesanse u umetnosti dominirala estetička kategorija lepog, onda je pod uticajem hrišćanskog teocentričnog humanizma u vizantijskoj umetnosti dominirala estetička kategorija uzvišenog. Zato vizantijska umetnost nikada nije egzistirala izdvojeno, posebno ne kao nezavisno estetsko iskustvo, nego je uvek bila uključena u celovit sistem hrišćanskog poimanja Boga, sveta i čoveka, i razumevanja njihovog međusobnog odnosa. Za razmatranje vizantijske ikonografije važno je da uzmemo u obzir da se ona manifestuje ne samo u ravni estetskog izraza, nego i duhovnog iskustva. Estetski doživljaj u kontekstu vizantijske misli i umetnosti usmeren je na sozercanje neopisivog savršenstva duhovne lepote i božanske prisutnosti. Izražavajući tajnu Carstva Božijeg, vizantijska umetnost se organski uključila u sistem hrišćanske ontologije i gnoseologije, a estetička teorija u teoriju saznanja, što je dovelo do bitnog odvajanja vizantijske estetike od antičke estetike. Kategorija lepog sve više ustupa mesto kategoriji uzvišenog koje proishodi iz iskustva asketskog podviga i duhovnog opita očišćenja, prosvetljenja i preobraženja. Na ikonama i freskama vidimo da je svaki sveti lik prikazan sa karakterističnim znakom blagodatnog proslavljenja, koji upućuje na duhovni dar koji je prepoznao i ostvario u svom ovozemaljskom životu. Zato kompleksan i neizreciv pojam Boga, gledano iz naše ljudske perspektive, najlakše možemo povezati sa dubljim smislom i razlogom našeg postojanja, na koji se odnosi i antički pojam logosa, koji je poznat u hrišćanskoj misli i sa kojim započinje Jevanđelje po Jovanu poistovećujući ga sa samim Hristom. Kako humanizam na ostvarenje čoveka kao ličnosti gleda distancirano od religije, najčešće u sekularizovanom ključu, za potrebe naše teme uveli smo pojam teohumanizma kod koga se smisao života smatra pretpostojećim čovekovoj egzistenciji, čime ukazujemo na važno metafizičko utemeljenje estetskih principa vizantijske ikonografije.