Andrej Aćin: Pokušavam da probudim uspavane heroje u nama

Andrej Aćin, reditelj, scenarista i kompozitor, rođen je 1972. godine u Beogradu. Umetničku karijeru započeo je kao frontmen rok benda BAAL, 1990. godine. Nakon raspada benda 1995. godine, posvetio se komponovanju filmske muzike, a iste godine je osvojio i svoje prvo priznanje: Zlatnu mimozu za najbolju originalnu filmsku muziku na Filmskom festivalu u Herceg Novom, za segment "Herc minuta" (r.: Srdan Golubović) u omnibusu "Paket aranžman". Andrej Aćin važi za najmlađeg domaćeg umetnika koji je osvojio nagrade za najbolju filmsku muziku čak tri puta: pored Zlatne mimoze, nagrađen je i Zlatnom arenom Filmskog festivala u Novom Sadu za film "Kupi mi Eliota" (r.: Dejan Zečević), dok je 2002. godine proglašen kompozitorom godine za svoj rad na filmu "Apsolutnih sto" (r.: Srdan Golubović). Diplomirao je Režiju na Akademiji umetnosti u Beogradu (2002), a njegov diplomski film "Margina" je 2003. godine osvojio The Gold Special Jury Award na 36. Filmskom festivalu u Hjustonu (SAD). Od 1995. godine do danas režirao je brojne kratkometražne filmove, pozorišne predstave i televizijske serije, a osvojio je devet domaćih i međunarodnih priznanja za režiju.

Uoči premijere svog novog dugometražnog dokumentarnog filma "Walter", Andrej Aćin je u ponedeljak, 29. oktobra 2012. godine, posetio Akademiju umetnosti. Tom prilikom je ljubazno pristao na kratki intervju (pitanja pripremio Mihajlo Vitezović, student Dramaturgije na Akademiji umetnosti), koji ovde ekskluzivno objavljujemo…

Početkom devedestih najviše ste se bavili muzikom (kao član bendova Baal i Retro Deux, i muzički urednik Art televizije). Šta Vas je u tom ambijentu potaklo da se bavite režijom?

Jedan od naših najvećih glumaca, gospodin Ljuba Tadić, je presudio još sredinom osamdesetih da ću jednog dana biti reditelj. Družili smo se u Sarajevu tokom njegovog rada na predstavi Gavela, i sećam se da su imali ozbiljnih problema s dimenzijama Berberove scenografije koja je čitavom ansamblu nametala ponekad nelogične direkcije kretanja, samim tim i relacije na samoj sceni. Tokom par dana, rasprave među članovima ekipe su dostigle kulminaciju, ljudi su vrištali jedni na druge u nemogućnosti da se izbore sa problemom koji ih je već beznadežno izmorio. Premijera je bila zakazana za sam početak naredne nedelje, a prag tolerancije među njima je postao skoro nevidljiv. Sedeo sam pored Ljube u srednjem redu praznog gledališta, tiho smo posmatrali haotičnu predstavu realnog života koja se odvijala pred nama, i ja sam mu krajnje spontano predložio da se sporni elementi scenografije premesti na suprotnu stranu pozornice i rasporede tako da glumci mogu neometano da se kreću po sceni. Smatrao sam da će im to biti od velike pomoći jer više neće morati da razmišljaju o broju koraka, i mnogo lakše će moći da se poistovete sa dramskom situacijom koju im reditelj postavlja kao zadatak. Ljuba me je pogledao, široko se osmehnuo i rekao mi sudbonosnu rečenicu: "Andrej, ja već sada vidim da ćeš ti jednog dana biti veliki reditelj!" Hitro je ustao i pojurio na pozornicu, utišao razjarene ljude i objasnio im da čak i dete vidi kako se problem da rešiti. U narednih desetak minuta njihov problem je bio rešen, a meni je Ljubina poruka ostala da zvoni u srcu tokom narednih dvadesetak godina… i još uvek zvoni. Jedina istina je da sam počeo da se profesionalno bavim muzikom u šesnaestoj godini samo zato što sam tada smatrao da sam suviše zelen da se tako mlad bavim režijom. Danas smatram da sam dovoljno star da mogu da se bavim uspešno i jednim i drugim.

Akademiju umetnosti (tada BK) upisali ste 1997. i među prvim ste studentima režije. Koliko se toga promenilo, po Vama, na Akademiji i oko nje, tokom poslednjih 15 godina?

Nisam studirao Akademiju svih petnaest godina da bih mogao precizno da uporedim moje početke i sadašnje stanje. Ja i dalje viđam iste ljude koji su tada vodili i dalje vode Akademiju veoma uspešno. Svaki put kada čujem da studenti Akademije postižu zapažene uspehe radujem se što se ovde kvalitet bezrezervno neguje i drago mi je da sam među prvima odgovarao na tako visoke standarde i postavljao nove koji su bili izazov za naredne generacije.

Kako ste uspeli da pomirite karijere kompozitora i reditelja?

Lako. Bez muzike nikada ne bih umeo da se bavim režijom. Muzika je u svemu, harmonija je ključ svake podele i scene. Na filmu su glumci moj orkestar. U muzici su instrumenti i zvukovi moji glumci.

Ostavili ste umetnički trag za sobom kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Čime je teže baviti se na ove dve strane: muzikom ili filmom?

Najteže je baviti se onim što ne voliš da radiš, kao što su tone poluidiotskih projekata za raznorazne televizije na kojima sam trenirao i zanat i živce. Sa takvim dragocenim iskustvom rad na autorskim projektima postaje svojevrsni vid katarze, znanje i veštine stečene teškim radom u suludim okolnostima mi omogućavaju da se muzici ili u filmovima vinem visoko bez straha i da spokojno stignem tamo gde pripadam. Svako ko misli da je lakše raditi u inostranstvu zaboravlja da je za to neophodan samo jedan, verovatno najzahtevniji preduslov: da budeš među najboljima u onome što radiš. Velika razlika između "tamo i ovde" je u tome što u ovdašnjim uslovima talenat, znanje i autentičnost ne znače ništa bez partijske knjižice. Tamo, partijska knjižica nikada nikome nije značila ništa.

Sarađivali ste na različitim projektima reditelja kao što su Srdan Golubović i Dejan Zečević – koji od njih vam je najviše ostao u sećanju?

Najviše mi je ostao u sećanju film "Bye Bye Blackbird" reditelja Robinsona Savary-ja u kojem sam imao svoj glumački debi. Srdanovi i Zekini filmovi su, naravno, ostali upisani zlatnim slovima u mojoj profesionalnoj biografiji, ali je za mene bio daleko veći izazov da glumim uz imena kao što su Michael Lonsdale i Derek Jacobi.

… A od Vaših sopstvenih?
"Margina", film koji je snimljen za sedam hiljada maraka u samo četiri dana sa fenomenalnom ekipom, na čelu sa glumcima Draganom Petrovićem Peletom, Bojanom Zečević i Vukom Toškovićem.

Uskoro će premijera Vašeg novog filma "Valter", o jednom od najvećih fenomena jugoslovenske kinematografije. Zašto Vas je privukao baš on, ili možda bolje pitanje: zašto baš sada?

Valter je metafora svega onoga što nas je nekada činilo čestitim, hrabrim ljudima. Pripovedajući o vremenima koja su ostala daleko za nama pokušavam danas da probudim uspavane heroje u nama. Nedostaju nam oni ljudi koji su nekada bili spremni da hrabro drže krajeve bezdana zatvorenim. Iako tihi i nenametljivi, heroji su i dalje među nama, samo ih treba prepoznati i podržati u okeanu bezličnog i neljudskog.

I za kraj: šta biste imali da poručite
svojim kolegama koji sada studiraju na umetničkim akademijama?

Budite nezavisni i svoji. Slušajte unutrašnji ritam, kreirajte svoj iskreni svet i verujte u sebe. Nećete pogrešiti.